Милутин Вуковић

РАЊЕН ЈУНАК МАЈЦИ ПИСМО ПИШЕ

Рањен борац мајци писмо пише:

„Мајко моја, не надај се више,

Године ће и вјекови проћи,

Ја ти кући никад нећу доћи!

Њемачки ме шарац погодио

И у груди тешко ме ранио,

Уморан сам, издала ме снага,

Па ти, ево, пишем, мајко драга.

Малакс'о сам, не могу да дишем,

Ал' ти, мајко са Сутјеске пишем,

Ноћ се спушта, када ли ће проћи,

Дан бијели да ли ће ми доћи?

Чекам минут последњега сата,

Реци сестри да не чека брата,

Јер ме више неће дочекати,

Младост моја више се не врати!

Знам да ће ме сестра жалит' јако,

Ти јој реци да ради овако:

Нек подреже своје косе младе,

Нек потражи ударне бригаде,

Нек машинку о рамену баци,

Ко остали народни јунаци

И нек пиштољ носи испод блузе,

А реци јој да не рони сузе,

Кад с борцима у редове стане,

Нек освети свога брата ране!

А ти пођи мајко моја мила,

Не би л' жива застанула сина.“

Оде писмо од гране до гране

Ко зрак сунца усред зоре ране,

Јела јели, бор зелени бору,

Пребацише писмо Дурмитору.

Дурмиторске пређе крше љуте,

Док не паде на мајчине скуте.

Десном руком мајка писмо узе,

Тешка туга срце јој обузе,

Црне мисли кроз главу јој лете,

Од невоље и судбине клет:

Син јој један на Купресу паде,

За слободу млади живот даде,

А од другог црне гласе доби —

Да умире на Сутјесци води.

Па похита да потражи сина,

Преко пустих брда и долина.

Ноћ јој црна у самоћи прође,

А ујутру на Сутјеску дође.

Прије зоре и бијела дана,

Угледала крвава мегдана...

Попадали рањени јунаци,

Који никад неће доћи мајци.

Тражи мајка рањенога сина,

Сва уздиже крвава планина.

И Сутјеска крвава Р'јека,

Зеленгора плаче и лелека.

Крај Сутјеске мајка мало стала

И на другу страну погледала,

Ђе орлови и гаврани лете,

По попришту офанзиве пете.

Вјетар пири, пупољак развија,

А вук негдје стравично завија.

Преко хладне прегазила воде,

Тужна мајка сина тражит' оде.

Недалеко, на једном пропланку,

Рањен борац чека своју мајку.

Не могаше препознати му т'јело,

Но крваво позна одијело,

И позна му рукавице б'јеле,

Што су сестре своме брату плеле —

Име брату извезле су милом,

Плавим концем и црвеном свилом

Из крви му подигнула главу,

Па му косу пољубила плаву,

На своје га наслонила груди

И плачући поче да га буди,

Зове сина ојађена мати,

Неће ли јој каквог гласа дати.

Иако су пробијена плућа,

Материна бјеше суза врућа,

Раном зором, сунце на уранку,

Пробуди се и угледа мајку.

Кад је мутне очи отворио,

Лице своје мајке угледао:

„Благо мене, мила моја мајко,

Сад ме сунце огријало жарко!“

Рањен борац мајци проговара:

„Послушај ме, мајко моја стара,

Иако ти све не могу рећи,

Јер ћу скоро ранама подлећи...

Сахрани ме крај Сутјеске воде,

Јер је она споменик слободе...“

То изусти, а душу испусти.

Мртвог мајка на земљицу спусти,

Па заплака, ал' не пушти гласа,

Сутјеска се вода заталаса.

Црни гавран полеће ка Дрини,

Сури оро Маглићу планини,

К Дурмитору разви своја крила

Мртвог мајка сахранила сина.