Вуксан Марјановић

ВИЛА, СЕСТРА СТАРИХ УСКОКА

Кличе вила српскога гуслара:

„О, гусларе, од крајине старе,

Узми гусле од јавора твоје,

Ради жеље и прошлости моје!

Слободна је српска земља драга,

Не плаши се бегова, ни ага...

Немој ми се препадати ништа,

Но ми пјевај пјесму за Љевишта.

Ублажи ми моје ране љуте,

Јер сам скоро путовала путе.

Одила сам низ херцеговину,

Ђе но млади Црногорци гину,

Слазила сам до града Мостара,

Двор гледала бега јаничара,

Који бога ни душу не пази,

Српску рају сиротињу гази,

Коњем гази, сабљом рају млати,

А најпосље главом својом плати!

Па отоле до Травника сиђох

И ту Травник на крајини виђох:

И травничке тврђаве и бедеме

И под њима тамнице ледене...

Па се спустих Сарајеву граду,

Бечки ћесар ђе изгуби наду.

Ту сам, тужна, преноћила била

На гроб брата Принципа Гаврила.

Ту је сестра брата ожалила,

На гроб му је спомен поставила,

Јер је добро на мегдану проша,

Друг је прави Обилић милоша...

Па одатле кренух прије зоре

Пут простране Романије горе,

Да прегледам ту пусту планину,

Ђе но Турци и хајдуци гину.

Јарко сунце са истока сину,

Ја допадох у ледну пећину.

Но судбина донесе ми таква ––

Ту не нађох старога Новака,

Нити нађох хајдучкога пива,

Нит Грујицу Новакова сина,

Нити нађох оружја од боја,

Нит хајдука Дели-Радивоја,

Нема мрка да завије вука,

Нити њиних тридесет хајдука.

На то ми је много било криво,

У груди ми пуче срце живо!

Жао ми је, ко би мого знати ––

Метеризи њини обурвати.

Чуј, гусларе, српске славе сине,

Па се врнух про Херцеговине.

Гледам многе пусте турске куле,

Ђе у њима љуто пиште буле,

Пиште буле, јадовито плачу,

А Љевишта куну и Морачу,

Нека жали брата, нека сина,

А проклињу Јакшу Гачанина

И проклињу својега крвника ––

Харамбашу, од Бојића, Живка.

Већ ме пуста оставила гора,

У то избих на врх Дурмитора,

За починак ту ухватих згоду,

Одморих се на Савину воду...

А кад дођох на Мљетичак равни

И ту нађох један спомен славни,

Виђох српску успомену драгу ––

Ђе Церовић смаче Смаил-агу

И Алексић, крвопија љута,

Који двије царевине мути

Са помоћи из двије Мораче ––

Цар због тога у Стамболу плаче!

Љуто плаче, чим је за то чуо,

Ту је био Караџићу Шујо

И Ченгићу саломио крила,“

Тако прича нагоркиња вила.

„Убрала сам ловорове гране,

Желим доћи на љевишке стране,

Да погледам разбојишта ваша,

Ђе изгуби војску делибаша...

Тог жестоког боја и мегдана ––

Пет хиљада погибе низама

Од Ускока и од морачана!

Чуј, гусларе, све очима виђох,

Па сад теби и гуслама приђох,

Да ми срце у грудима, покренеш ––

Витезове Ускоке поменеш!“

Кад чу гуслар што говори вила,

Узе гусле па стави про крила,

А уз гусле као соко кличе:

„Казаћу ти што се мене тиче!

Зар ти не знаш твога мила сина,

Харамбашу Јакшу Гачанина?

Ниђе не би горе, ни планине,

Ђе не дође Јакша Гачанине!

Чету води тридесет Ускока,

А роди га кршна Херцеговка,

Нити данка, ни харача дава,

Нити цара у Стамбол признава!

Да ти кажем два добра хајдука,

Јунаштво им рећи лако није:

Једно ти је Јушковић Матија,

А друго је соко сиви тићу ––

Од Никшића Јово Туовићу,

Што је био срца јуначкога ––

Посјекао је бега гатачкога,

А осам је изгубио брата,

Док умаче Морачи на врата.

Куд ће турска крвопија виша,

Но Стрелица што бијаше Малиша?

Турцима је много дао јада,

Докле они од Никшића града,

Најпотље му посјекоше главу.

И погибе од крвничке руке

На широке Бојовића Луке,

А код воде Драгилова вира,

С њим сокола Требјешког Бећира.

Потље Рада Бећирова чета,

Ибричића у Ивици чека.

Раде, на зор друштва и Турака,

Добру главу скиде са јунака,

Љуте змије од града Никшића

Са Турчина Фазли Ибричића...

Ниђе не би боја и мегдана,

Ђе но не би Чечова Јована.

Каква бјеше та витешка снага ––

Посјеко је Головић Ага,

Србин славу није убро бољу

У том боју на Горњему Пољу,

У те страшне и крваве дане,

Него што је Чечовић Јоване...

Па знаш, вило, вођу од хајдука ––

Харамбашу, Лопушину Вука?

За њега ти могу рећи ово:

Њега Никшић памти и Крново

И питоме Баре крај Будоша

И сви Турци, ђе је Вуче доша!

Знаш ли, вило, шунда Бајагића

И Јакова Потурковића

И Мештера Ода Попадића

И јунака, Љешевића Жарка?

Па знаш попа Требјашанин Мића

И Ускока Саву Лаковића,

Знаш ли вило Петра Вујачића,

Који гони на товаре благо,

А све чини што је њему драго?

Па знаш, вило, јединог ти Бога,

Са планине орла крилатога,

Који лети а крила не склапа?

То бијаше –– Петар Кршикапа!

Броја нема кол'ко пута мину

С четом својом низ Херцеговину.

Добра срећа бјеше у јунака,

Сјече главе живијех Турака,

Све турскијех бегова и ага,

На се носи три ћемера блага...

А на прси јелеке и токе,

Чету води –– маните Ускоке!

Па знаш, сестро, сивога сокола ––

Мучалицу витеза Глигора,

Што се гласи јунаштвом и славом,

У Стамбол је долазио, главом!...

Те Ускоке витезове старе,

Успомене српске благодаре,

Светкују их цркве и олтари,

Јер су себи били господари!

А што, вило питаш за Морачу,

Ђе вранови вазда црни гачу...

Ту је мало поља и равнице

Но све пусти кланци и литице,

То су, вило, турске костурнице!...

Ту је добар харамбаша нико ––

Крвопија турска, Бојић Живко.

И Радовић Мина војевода.

Од јуначке куће и порода.

Што је славу подигао нашу,

Када срете с војском Делибашу,

Сви га Турци знају до Стамбола,

А данас га славе српска кола!

Поп Драговић богомоље служи,

А с четом се по планини дружи,

Једном с четом уз Морачу замче,

Те Мурата Ђурђевића смаче,

На срамоту колашинској сили,

На планини пустој Сињавини.

То је јунак среће окушане,

С њим је био Раде Таушане...

Па се, вило, можеш сјетит, сама

За каура Јекнића Стевана,

Њега бедем код Никшића памти ––

Када царске низаме помлати!

Па луковца знаш ли мијаила,

Перјаника Петровић данила,

Који за дан стиже са Цетиња

У бој љути више Колашина

И у боју, у истоме дану,

Турску главу на мегдану сману...

А знаш, вило, Јанковога Риста,

Који јунак бијаше одиста?

Турцима је много дао јада

Око бјела Колашина града.

Мало бјеше таквијех ђетића ––

Прву пушку пали на Ченгића.

То друг бјеше Ратка зиндовића,

За кога су говорили људи,

Да је им'о од челика груди

И да ничег плашио се није

До јуначке своје погибије,

Кад се оно девет дана бори

Са Турцима по Краљевој гори.

Па колко још таквијех има,

Што Морача доби славу с њима...

Па знаш, вило, посестримо наша,

Харамбашу Драговић Томаша,

Што га с јадом памти Делибаша,

Сабља му се прослави и рука,

Кад посјече Париповић зука.

Имала је витеза крилата ––

Дуловића сердара Мијата.

Имао је соколова крила,

Па знаш, сестро, Мандић Михаила,

Што је био чобан код оваца,

Сјек'о главе од Колашинаца.

Па хајдука Вуксановић Маша

И витеза Шибалију Гаша?

Па знаш, вило, млада барјактара,

Што је чуда по турћији ствара,

А памти га на Пресјеци Кула ––

Барјактара Тодоровић Тула?

Кад се кули голом сабљом маши ––

Скиде главу турскоме бимбаши!...

Па кад, вило, до Стамбола сађеш

И ту лале и везире нађеш

И кадије, турске књижевнике,

Кад на диван буду, отприлике,

Они ће ти направити мјесто,

Питаће те је ли Мина несто,

Јесу л' они што су били дани,

Гдје су твоја браћа Морачани...

Кажи, вило, за тај спомен свети ––

Њино име неће умријети,

Но и данас Стамболу пријети!

Тако гуслар даде поздрав вили,

А ви, браћо, вазда здраво били!