Дејан Црвенко

ЈЕЛЕНА

Под Ловћеном на Цетињу

Скупили се слободари,

Црногорски витезови,

Све војводе и сердари.

На дворове Петровића,

Веселе се вино пију,

Пред Биљардом коло игра

Барјаци се гордо вију.

Манастирска звона јече,

Ка' у она доба стара,

Кад челници бјеху дошли

На вечеру код Лазара.

Грмр танки џефердари,

Звече токе на прсима,

Књаз Никола пехар диже

Па наздрави јунацима:

„Здраво моји соклови

И у добру и невољи,

Од Ловћена до Карпата

Од вас нико није бољи!

Данас сам вас окупио

Да вам кажем ново што је –

Ја сам ћерку своју дао

За Виктора од Савоје.

Будући је владар Рима

Испросио руку њену,

И долази са сватима

На Цетиње за Јелену.

Великога пријатеља

С њим ће Црна Гора стећи,

Јелена ће бит' краљица

Наздравомп њеној срећи!“

Одједном се све утиша,

Коло стаде, пјесма преста,

А ниједан од војвода

Не диже се са свога мјеста,

Та бесједа Николина

Непријатан тајац створи,

Док му Баћо Мићуновић

На здравицу одговори:

„То што чиниш добро није,

Црногорски господаре,

Знаш ли да је Петар Свети

Заклињао наше старе,

Са Христовим часним крстом

И са славом Немањића,

А ти хоћеш да Латину

Даш одиву Петровића!

Зар принцеза црногорска,

Да мијења вјеру стару!

То на добро изаћ, неће,

Кунем ти се, господару.

Јес, мала је Црна Гора,

Ал' јунаштво њено није,

За част, славу и слободу –

Ђе се више крви лије?

Има у њој, ти знаш књаже,

И јунака и кућића,

Зар достојан неки није

Бит' зет куће Петровића?

Окрени се и погледај,

Види коло пред Биљарду!

Сваки од тих момака би

За цереву ваља, гарду!

Зар нијесу прави примјер

Племенитог људског соја?

Ја толико господаре

И нек, живи ћерка твоја!“

Књаз га гледа са осмјехом,

Па му онда благо рече:

„Мићуновић оштро збори,

Као сабља да сијече!

Но се с брда даље види,

Него кад си под њим доље.

Тако и ја браћо моја

Од вас свијех видим боље.

Ја с престола мога видим

Сву Европу, читав свијет,

Ал' знам да сам смртан човјек

И да једном морам мријет.

Па се трудим да ослонац

Црна Гора свуда има,

И јелену зато дадох

Наследнику круне Рима.“

Па се диже иза софре,

У одаје своје пође,

И нареди: „Нека одмах

Јелена ми ћерка дође!“

А кад горска вила бану

У одаје оца свога,

Задржати тешки уздах

Књаз Никола није мога.

Виђе ћерку уплакану,

Па дијете жали своје,

Слути да је узрок томе

Младожења од Савоје!

Поред њега смјерно сједе,

Црногорка поносита,

Сагну главу и чекаше

Шта ће отац да је пита.

Милује је књаз по коси

И брише јој сузе с лица:

„Ти знаш, Јело, да си била

Вазда моја миљеница,

Ајде реци, зашто плачеш,

То принцези не пристоји,

Зар да данас сузе лијеш,

Кад долазе свати твоји?“

А Јелена диже главу,

Низ рамена коса паде.

Боже један, да ли икад

Од ње љепшу жену даде?

„Несрећна сам оче мили,

Зашто да ти више кријем,

Када тугу, бол и сузе

Затајити не умијем!

Ја знам да ћу бит' краљица

Силне моћне Италије,

Ал' с том круном знадни оче,

Твоја кћерка срећна није.

Јер ја волим ову земљу,

Као живот, као зору,

А сад морам да напустим

Заувијек Црну Гору.

Узалуд ми златна круна

И палате и дворови,

Ловћену ме срце вуче,

Ђе се вију соколови.

Том олтару српске славе

Ђе ј, гробница стрица Рада,

Који вјечну стражу држи

Изнад овог славног града.

И још нешто нећу крити,

Испред тебе мога оца,

Ја не могу заборавит'

Једног младог Црногорца!

Перјаник је твоје гарде,

Ал' му нећу рећи име,

И у ватру и у воду

Ја бих, оче, пошла с њиме!

Но знам да је ријеч дата,

Да ћу другом жена бити,

Зато морам љубав моју,

На дно срца сахранити.

Још те само једно молим,

Тебе, мога родитеља,

То је оче на растанку,

Твоје ћерке задња жеља:

Нек ме твоја гарда прати,

Тај ће момак бити с њоме,

Тако ће ми бити лакше,

Отић, новом дому моме.“

„Поносим се тобом Јело“ –

Књаз Никола рече кћери –

„Поштоваћу твоју жељу,

Сама пратњу одабери.“

Октобар је мјесец био

И мраз први земљу стеже,

А у град под Ловћеном,

Сва се Црна Гора слеже.

Са цетињског манастира,

Зајечаше звона стара:

Весеље је, удаје се

Ћерка књаза господара!

Црмнички се „оро“ игра

На платоу пред Биљардом,

Латински су свати стигли

И принц Виктор с личном гардом.

Све биране Црногорце,

Све јунаке и војводе

Књаз је сио за трпезу,

До сватова и господе.

С поштовањем талијани

Гледају их, па се диве:

Осим мале Црне Горе

Ђе јунаци такви живе?!

Надмећу се млади момци,

У јуначким вјештинама,

Одлијеже пјесма њина,

Црногорским планинама.

Над Ловћеном кличе соко,

Своја моћна крила шири,

Кад се диже цар јунака,

Све се стиша и умири.

Сви гледају с поштовањем

Црногорског господара

„Отидите за Јелену!“ –

Књаз Данилу проговара...

А када су браћа сестру

Пред бијели двор извела,

Је ли жена, или вила,

С Дурмитора долећела?

Гордо гази Црногорка

На њој златно рухо блиста,

Низ прси јој ланац с крстом,

Православни симбол Христа.

Љепоти се њеној диве

И свадбари и сватови,

Сва господа талијанска

И цетињски витезови.

А принцеза црногорска

Пред својијем оцем стаде.

Пољуби је књаз Никола

И благослов ћерки даде.

Већ бијаше подне прошло

Када сјајна свита крену,

Уз Виктора гарда иде,

Перјаници уз Јелену.

Док топови са тврђава

Плотунима небо сјеку,

А принцеза Ловћен гледа

Низ образ јој сузе теку.

Жао јој је Црне Горе,

Њених брда и литица,

Па младоме перјанику

Проговара љепотица:

„Данас кад се растајемо,

Јелена те куне твоја –

Принцезину љубав памти

Ти највећа жељо моја!“

А сва пратња са чуђењем

Погледује на њих двоје

И чуде се што је разлог,

Што толико дуго стоје?

Виде да се нешто збива,

Кад књажева ћерка плаче.

А Јелена у свом болу.

С десне руке прстен смаче.

Очи пламте, рука дрхти,

На длану се злато сија:

„Ево, узми, нек ти овај

Прстен буде амајлија!“

Момче златан прстен узе,

На груди га чврсто стисну,

Замућени поглед диже,

К'о рањени соко писну:

„Ох, Јелена, да нијеси

Ћерка мога господара,

Сабљом бих те одбранио

И довео до олтара!

Иди, нек те срећа прати

Тамо преко мора сиња!“

Па дорату узде пусти

И полеће пут Цетиња.

А краљевска крстарица,

Кад с невјестом пратња стиже,

Бјеше спремна за полазак,

Разви једра, сидро диже.

Отпловио брод с Јеленом,

А на бедем града Бара,

Вила бјеше починула

И Ловћену проговара:

„Шта су олимп и Пијемонт

Према тебе мој Ловћене,

Шта Ромео и Јулија,

Спрам Милоша и Јелене?“