Алекса Гузина
САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ
28. на 1914. Године
I
Заграјала два вјерна јарана,
Два јарана, два гаврана врана,
Насред Беча града бијелога,
На дворима цара сиједога.
Црне птице по дворима скачу,
Ситно скачу необично гачу.
То ћесару не бијаше благо,
Па велико обећава благо:
"Ко ухвати два гаврана врана
Послаћу га југу на Балкана,
Тамо ми је земља ходалица,
Нека на њој буде поглавица,
Нек поставља по ћеифу владу,
Нек убија Словенима наду,
Нек завађа народ на партије,
Нек извози злато за хартије,
Нека љуби Словенкиње сеје,
И нек шири германске идеје!"
Бечлије се догодише љуте,
Па бацају капе и капуте,
Господа се ћаше поломити,
Ал' не могу птице половити,
Јер се птићи и не плаше црни,
Него прхни, па се опет врни.
Кад то видје од Беча ћесаре,
На ноге се подигнуо старе,
Срдит старац до авлије хита,
Главу диже и срдито пита:
"Море црни злогласни вранови,
Гдје вам до сад прођоше данови,
Те за Беча града не хајасте,
И на двору моме не трајасте.
Мичите се на лаганим крили,
Тамо грајте гдје сте досад били,
Гдје вас чују звјерке и комити,
Мене старца немојте кобити!"
Кад то чуше два гаврана врана,
Са ћесаром почеше дивана:
Ој ћесаре, на земљици мраву,
Како жалши остарјелу главу,
Да и умреш ту није зијана,
Јер више нијеси за мејдана,
Но је штета за млада војника,
Који бјеше Аустрији дика,
Шго му Срби запеше удицу,
У Сарај'во у главну улицу,
За твог мила Фердинанда млада,
Најближег ти у роду е влада,
Мртав паде и вјерна му љуба,
Смртна им је засвирала труба.
Чуј ћесаре зла та срећа била,
Ми смо јутрос одморили крила
На Требевић на високе стјене,
Гледећ Босну и љепоте њене,
И Миљаацку сарајевску рјеку,
Занимљиву птици и човјеку.
Док добише сарајлије знака,
Да свечано дочекују влака
И у њему млада господара,
Наследника од Беча ћесара,
Поче жубор по бијелу граду, .
Постави се војска у параду,
По улицам шпалир до шпалира,
Да им когод не наруши мира,
А иза њих шпијун до шпијуна,
Да се ђе год не започне буна,
Па за њима тајни детективи,
Што вребају ко соколи сиви.
У то доба на Иван машина,
На њој барјак четири аршина,
Преко Босне пређе бреговите,
До Илиџе воде љековите.
Ту дођоше два аута врућа,
И сретоше младога мулућа.
Поћорек му оштро рапортира,
Цјела Босна да ужива мира:
"Господаре хвале за Хрватес,
Сви би редом погинули за Те,
Тако исто турке муслимане,
И од њих су одстрањене мане.
Само Срби хоће боље праве
Ал' не могу ни подигнут главе.
Можеш мирно по Босни ходити,
Вјерну љубу под руком водити,
Нико Теби на пут стати неће,
Разно ће те обасипат цвјеће!"
Све Поћорек рече на тенану,
Ал' регенту не бјеше по плану,
Оштро рече а сабљу притеже:
"Поћорече од Босне витеже,
Какве Србе причаш и Хрвате,
Какве море Турке азијате!
За мене су то само Босанци,
Други су ми непознати знанци,
Овдје друге народности није,
Нити има, нити бити смије!"
То му рече, глас учини с' трубом,
У ауто улазио с' љубом.
Тад шофери бензин ужегоше,
Сарајеву у град уљегоше.
Све музике засвираше војне,
Клањају се масе многобројне,
Цвјеће пада, пјевају се химне,
Сретају га овације дивне,
Лако иде ватрена кочија,
А говори госпођа Софија:
"Кажу да је за Босни дивљина,
А ово је за мене милина.
Што се неко на Босну згрожава,
Кад нас Босна тако обожава!''
У то поче јека од вјетра и олује,
И ево ти шаровите гује,
Гдје се бријегом крај Миљацке шета,
Српско момче од осамнаест љета,
Крвава му у око звијезда,
А с' крвавог мјеста и гнијезда,
Од Требиња из Херцеговине,
Оне мале земље кршевите,
Што и прије посла ти крвника
Да убије твога намјесника,
Момче бјеше Чабриновић Неђо,
Носи бомбу у руци навиту,
За зло твога у Срба салиту.
Кад он близу Фердинанду приђе,
Нит с' препаде, нити се застиђе,
Већ разбаци жбире и шпалире,
А препаде твоје официре.
Кад се Србин пред Нијемцем нађе
Овако му говорити зађе:
"Фердинанде на гласу делијо!
Ћесарева прва чивталијо,
Да л' исправе ти захтева путне
Кад путова крај Неретве мутне,
Од народа који те ее жуђе,
Па да онда газиш земтље туђе!
Ево теби сигурна фермана,
Кол'ко овдје да будеш земана'"
Баци бомбу испод руке бјеле
А загрмље к'о од божје стрјеле.
Знак покоља по цјелом свијету,
Ал' жељену не погоди мету.
Не погоди Фердинанда дивног
Већ његовог ађутанта крилног,
Направи му жестокијех рана,
Нека памти чија ј' Босна равна!
А Фердинанд хаје и не хаје,
Бомба пукла па шта и нека је.
Он продужи по вароши пута,
А срете га друга змија љута.
Српско момче ђачког одијела,
Српско момче с Босне од Лијевна,
По имену Принципе Гаврило,
Момче скоро у Београд било,
По улици оштро корачаше,
На ауто оком колачаше.
Кад га близу примакнуо враже
Око себе поразбаца страже,
И да видиш Принципа Гаврила
Гдје поскочи ко да има крила,
У ватрена аутомобила,
У десницу револвер узима,
А Софију већ ухвати зима,
Фердинанду с' промјени клима,
Па му лице позелење бјело,
А Принцип му прочита опјело:
"О аждајо, што Словене гуташ,
Што ли мислиш, што овуда луташ,
Ни мало те пожељели нисмо,
Нити смо ти опремили писмо,
Да долазиш Босни на виђење.
Него слушај шта је наше мњење,
И Жерајић казо' вам је свима,
Да је јаче право него сила!
Ти се можеш негдје одморити,
Српски не знаш добро говорити,
Па ево ти српска граматика
Из мојега аутоматика!"
Пуче страшно, чу се на небеса,
А падоше два мртва тјелеса.
Ухвати се вика и галама,
Херцег Босну сву притиште тама.
Ми одатле одосмо на прешу
И ево ти додасмо депешу,
Па сад све како знадеш ради,
Ми одосмо у потпуној нади
Да ћемо се брзо нагојити,
И јунаке крви напојити.
Тад одоше птице цвркутати,
Поче ћесар у јаду бунцати:
"Слуге моје понес'те ме бона
До централног мога телефона,
Да саопштим по свијету тугу,
Кроз дугачку телефонску пругу!"
Што цар каже то није за шалу,
Однијеше цара на централу.
И ту старца мало одморише,
Док по свјету жице отворише;
Прво прима у Берлин Виљему,
Жалост тешку Њемачкој и њему.
Још Кајзеру ћесар саопштава
Да с' Србима кавгу заоштрава;
Од депеше остави копију,
Па он зове бугарску Софију,
Бугар-краљу све по реду јави:
"Спреми ми се пријатељу прави,
Ближу су се примакнули дани
Да осветиш што је било лани!"
Па цар зове пророкова слугу
Те и њему саоштава тугу:
"Већ султане Бог те не убио,
Повратићеш што си изгубио,
Ако хтеднеш мене послушати
Као што ћу и сам покушати!"
И за тијем по свијету јави
Да је ост'о саморанац прави.
Још у Босну Поћорека виче:
"Поћорече мој прави крвниче,
Што упушти срамота те била
Да ми Срби осијеку крила!
Добро пази, не жали ми новца,
Освети ми снаху и синовца.
Србе гази ко зелену траву,
Укини им свуколику праву.
Што учиниш мене ће се тицат,
Што напишеш све ћу ти потписат."
Па се ћесар досјети у глави
И дозива Београд на Сави:
"Чујеш Петре краљу атентата!
Отвори ми од Србије врата,
Да уведем Швабе и Мађаре
И комите метнем под ханџаре!
А најприје вођу од хајдука
Танкосића Војина мајора,
С њиме главу страшне "Црне руке"
Што сваки час меће ме на муке,
Што ми не да санка ни починка
Страшног вођу Аписа крвника!
Добро гледај то је ултиматум,
Промисли се и упамти датум.
Испуни га за петнаест дана,
Ил' се спреми за дугих мејдана!"
Петар слуша Пашићу казива
Да Народну скупштину сазива.
Скупштинска се отпоче дебата
Све од Беча и од атентата.
Ил' ће Шваби отворити врата,
Ил' од Швабе тражити Баната,
Српску Босну и Сријема равна
И све српске земље до Јадрана.
Сву Хрватску до морскога брега
И Словенце до Тиролског сњега,
Што их швапска угњетава сила,
А сви јесу наша браћа мила!
Сви рекоше погинути славно,
А Србију не упуштат срамно.
Све Словене подјармљене давно
Да устану по зваћемо јавно.
Јер смо једна душа и тијело
Па да смјело учинимо дјело,
Дјело Правде и Ослобођења,
Васкрсења и Уједињења.
Ту се сложи скупштина и влада
Па дозивљу Александра млада:
-Наследниче млади Краљевићу,
Вријеме ће тешко наступити
Па ти ваља Краља заступити,
Старог Петра посо да обављаш,
А да српски образ не окаљаш!"
"Ти Пантићу српски дипломата,
Сумње нема дођосмо до рата,
Рат почесмо а још смо у тами,
Јер не знамо остасмо ли сами.
Него ради ништа не одлажи
Све невоље пријатељма кажи,
Од њих помоћ у невољи тражи!"
"Ти путниче војводо на гласу,
Рат је зрео ко жито на класу,
Већ да брзо војску мобилујеш
И војничком спремом обилујеш!"
"Ви министри разнијех портфеља,
Држите се народнијех жеља!
Радте против Нијемца мрскога
Све у корист народа српскога!"
II
Старац Петре Карађорђевићу
Николи је Александровићу
Написао књигу шаровиту,
Садржајем доста жаловиту:
"Господару Словенског племена,
Нужда ми је овога времена,
Беч и Берлин у свему се слаже
И од мене српску земљу траже,
Узрок зборе ради атентата,
А у ствари они хоће врата,
До Стамбола и до Еуфрата,
Да саставе Хамбург и Багдада.
Па Ти царе ја чиним на знање,
Јер у Тебе имам поуздање!"
Петар другу пише Поенкару,
Од Француске земље господару:
"Предсједниче у граду Паризу,
Србија је опасности близу!
Држе' стражу на стамболској прузи,
Налазим се у великој тузи,
Већ знај добро и Ти и Французи,
Ако Србе оставите саме
Два ђесара удариће на ме.
Ми нећемо с мегдана побјећи,
Бићемо се ал' ћемо подлећи.
А кад Немци српску сруше снагу,
Учврсте се на Архипелагу,
Па изађу до Суец канала,
До Туниса и до Сенегала,
Француска ће изгубит лутрију,
Колоније и сву индустрију."
Трећу књигу бијелу Лондону,
У Лондону енглескоме трону,
А на краља енглескога Ђура
Гдје богатство цвјета и култура:
"Чуј ме Ђуро краљу Британије,
Од Индије и Аустралије,
И Канаде преко океана
Господаре сваког мора слана!
Два ћесара нарушише мира,
Кроз Србију мисле до Мисира,
До Суеца и до Гиблартара
Доста ће Ти нанијети квара,
До Персијског доћи ће заљева,
Тад Иидија неће бит краљева,
Вћ ћесара кога њемачкога!"
Петар пише Црној Гори малој
Краљ Николи на мало Цетиње,
Гдје су српске старинске светиње:
"Чујеш краљу Црне Горе мале
Два се цара од Европе хвале,
Да ће скоро с војском полазити,
Наше српске земље погазити!
Већ оружај Црногорце младе,
Да с' бранимо колико се даде!"
Пету књигу Виљему и Фрању:
"Примио сам ултматум к 'знању,
Али вам га испунити нећу,
Волим с' крви угасити свјећу!
Три пут више имате војника,
Но Србија свије становника.
А опет сте помислили глупо!
Што отмете платићете скупо!"
Тек се Пегар бјеше одморио,
Цар Николај већ одговорио:
"Петре драги примио сам писмо
И помоћ Ти отказали нисмо,
Од Бизмарка до данашњег данка
Вазда Немци за Азијом луде.
Ал' не могу успјет да дожуде.
Прилика је удари ће на Те,
Ал' ће прије Руси на Карпате,
Неће моћи у Србију ући
Јер се треба с' Козацима тући."
Петар оком преко књиге прође,
А друга му из Париза дође:
"Знади Петре да Французи памте,
Добро памте оће да ти врате,
Кад си своју жртвовао снагу
За Француску нашу земљу драгу.
Француска ће сад за Те ратити,
Правда ће нас у боју пратити.
Клонут мора сва њемачка снага,
Неће доћи до Архипелага.
Француска Те сад поздравља цјела,
Као свога негда колонела!"
Ево краљу весеља већега,
Кад он виђе из писма трећега,
Краљ Енглеске рано поранио
Српског краља писмом поздравио:
"Српски краљу све сам разумио,
Беч и Берлии што је наумио,
Мисле Њемци да ће проћи сјајно,
Јер се за рат припремају тајпо,
Има близу половина вјека
И сада су у највећег јека,
Мисле прво Србију да стуку,
Кроз Балкан се Азији привуку.
А не знају да свијетске Кључе
Наша ратна морнарица вуче!
Горчаков је реко' ријеч славну:
"Гроб Њемачке биће на Балкану"
Чини ми се та је ријеч света,
У гроб пада Њемачка планета.
А и ја ћу на погреб јој доћи,
То не може наоколо проћи!"
Уто књига с Црне Горе дође:
"Драги Петре ствар ми је позната,
Домовина дража је од злата,
Црногорци препали се нису,
Већ чувају на свакоме вису.
Но ти дижи браћу Србијанце
На Нијемце и Аустријанце,
Дунав, Сава, Дрина Твоја страна,
А од Дрине моја до Јадрана!
Ми смо слаби ал' ратни србаби
Треба добро да нас памте Шваби."
III
Краљ се Петар радо осмехиво,
А оштра му сабља подзвекива,
Као младић очима плануо,
А соко му у крило пануо,
Оба ока сузна поквашена,
А од суза крила поквашена.
Краљ сокола низ крила глађаше,
А соко се жалосно јађаше:
"Господаре Карађорђевићу,
У свој Босни преко воде Дрине
Неста српског сунца и ведрине.
Неста славе, неста српске свеће,
Више Срби србовата неће.
Зло се роди, а горе наступа,
Јер Поћорек што цара заступа,
Издао је проклета закона,
Да Срб нема спаса ни закона,
Да се гони као животиња,
Да се ништи српска сиротиња.
Ни ту Швабо не рече доста је,
Већ удвоји жандарске постаје,
Наоружа проклете шуцкоре,
Да копају Србинове дворе,
А још кросу ћесареве круне,
Па потплати бездушне шпијуне,
Нека лажу и куну се криво
И посао пека иде живо;
Још научи лиске и барабе,
Опљачкаше села и касабе.
Сваку варош и сваку чаршију
Све просуте вино и ракију.
Вино тече на потоке јаке,
А ракијом опраше сокаке.
Чоху, свилу и танана платна,
Разну робу и посуђа златна,
Опљачкаше до задњега пара,
Не дадоше паре ни динара.
Сељацима стоку плијенише,
Ни платише ни процијенише.
А из кућа појагмише јело,
Однијеше рухо и ођело
Са момака и са ђсвојака;
У дроњцима оставише снаше,
Ни за гроше, ни за маријаше.
Па нам нашу вјеру оцрнише,
Бијеле нам цркве скрнавише,
Погазише по цркви светиње,
Као неке дивље аветиње.
Уништише школе и "Просвјету",
Све за неку над нама освету.
Похараше друштвене домове,
Направише пустош и ломове.
Ни стим Србе не би намучили,
Јер су муке трпјет научили,
Већ и горе Швабо мучит знаде,
Па нам момке отјераше младе,
Против Руса на руску границу,
А сгарије у ледну тамницу,
Ту стрпаше угледне грађане,
Сву господу и ђаке млађане,
И сељаке људе угледније,
Да им дјело будне уредније.
По стотину у једноме ланцу,
Себи на част и на чудо странцу,
У мађарске проводе равнице,
Да арадске напуне тавнице.
Не бјеше их срамота ни гро'та,
Већ требињскког Парежанин прота
На требињској објесише џади,
И мртва га пљуваше по бради,
А још с' њиме младијех момака,
Лукиније правих потомака,
Од стотине мање ни једнога,
Све требињцаа момка вриједнога.
У сва виша мјеста и џемате,
Све вјешала праве и џелате,
Те вјешају што год је осорио,
Да им није до земље покорно.
Ископаше граничне срезове,
Постављају по вољи кнезове.
Газе, бију јадну сиротињу
И презиру као животињу.
Силом снаше и ђевојке љубе,
Погибе се од те силе грубе.
Јер покоље направише праве,
Старе кољу а нејаке даве.
Нико нема да зло умирава,
Но се само више распирава,
Почели су мучити Словенце,
Банаћане и ваљане Сремце,
Па још многе поштене Хрвате,
Све погибе што гледаше на те.
Да продужим са тобом сједницу
За двадесет и једну седмицу,
Не би свије испричао јада
Како Словен за границом страда.
Већ протестуј и у свијег огласи,
Устај краљу што остааде спаси!
Преста соко јадиковат сиви,
А краљ плану као огањ живи,
Од јада га забољела плућа,
Из ока му кану суза врућа
Од жалосне соколове приче,
Па он сина Александра виче,
И Путника и Степановића,
Па Мишића и с њим Јанковића,
И Пешића и с њим Живковића,
Бојовића, Павла Јуришића
И комитске двије војеводе,
Поповића, младог Танкосића,
И још много од војске главара,
Што им иема у свијету пара.
"На ноге се од војске главари!
Нашу браћу поклаше варвари
И ми с њима скупа да гинемо
Ил' им ланац са грла скинемо!"
Тад Путниче Радомире виче:
"Све јс спремно што се војске тиче,
У нашем је ријешено штабу
Како ћемо дочекати Швабу,
На одбрану и на офанзиву,
Одмах ватру отворити живу!
Пук је сваки под своју заставу,
На бој спремни за род и за славу.
Код коњице посли спословани,
А сви врани коњи потковани.
На сабље смо учинили брида,
Да не буде на мејдану стида,
Скинута јс чоха са топова,
Утврђена кола за скокова.
Комите су јутрос у Даницу
За бој спремни стали на границу.
Тек се чека онога минуга
Ко ће боја отпочети љута."
Боже мили шта минута значи,
Видно бјеше одједном се смрачи.
Миран свијет сав се наопачи,
Од Берлина све се наоблачи,
А од Беча грмљава зајеча,
Од Земуна загрмљела муња,
Стаде јека као и од града
И гром пуче испред Београда!
Муња Мерзер бечкога ћесара,
Два пукоше триста одпукоше,
Цјели свијет у рат увукоше.
IV
Цар Николај Александровићу
Николају Николајевићу,
Изрекао у побједу наду
И над војском цијелу команду.
Од Русије и од Сибирије
За слободу земље Илирије.
Цар Николај крену војске јаке
И пред војском на коњим' Козаке,
Да сједини Русе и Пољаке,
Ослободи Чехе и Словаке,
Да помогне Србе браћу драгу,
Потегнуше са Србије снагу.
Фраицуз борбе отпоче на гласу,
На Шампањи и још на Елзасу.
Рат Нијемцу до невоље дође,
Пријеваром ратовати пође,
Па удари на Белгију малу,
Да изађе ка Ла Маш каналу,
И Француској иза леђа зађе
Да се прије пред Паризом нађе
То виђеше са мора Енглези
Јер све мудро држе на опрези
Па кренуше на мору крсташе,
У портове збише кајзераше,
Па не смију главе помолити,
Нити куда по мору пловити,
Јер гдје бију енглески бродови,
Пропадају у море градови.
Гдје Французи бију битке славне,
Ту се брда и долине равне.
Гдје се Немци и Руси сијеку,
Ту стварају крваву ријеку.
Гдје с' армије аустријске млате,
Кожом Њемци и Мађари плате.
Сад дозволтс да се гуслар врне
До Србије и до Горе Црне;
Да видимо шта се тамо ради,
Како бију српски лави млади,
Од Карпата и Дунавских врата,
Све уз Дунав обалом Баната,
До тврђаве Петроварадина
И до мјеста гдје пристаје Дрина,
Све притисле швапске регименте.
Светлуцају оштре бајонете,
Три стотине хиљада солдата
Кевешева армија позната.
А топови калибара разног
У хиљаду ни једнога празног,
На Србију стално зијевају,
Из њих живе муње сијевају,
Руше Швабе Смедерево пале
И махале на Дунаву мале,
А Београд на обали славни
Хоће Швабо да се земљом сравни.
Још на Дунав пуштају понтоне,
А на њима цјеле батаљоне.
Но их Срби себи не примају,
Већ их брзо са воде снимају,
Тако Кевеш Дунав воду мути,
Јаде гледа и страшно се љути.
Кевеш не сме преко воде поћи,
Ал Поћорек мисли добро проћи.
Три потпуна окупио кора,
Земља стење од њихова зора,
Љетно доба угријала клима,
Али Швабе ухватила зима,
Све од Саве до ријеке Лима,
Фронт Поћорек одједном узима,
Па у рану зору навалише,
Око Дрине села попалише,
А Срби их дочекаше својски:
"Јадан Швабо не пали нам кућа.
Болест ће те уморити врућа!"
Па пустише брзе митраљезе,
Швапске блузе по прсима везе;
Сташе српске хуктати гранате
И у земљи изводит занате,
Швапску војску бацати по зраку,
Јер имају експлозију јаку.
Расипљу се над земљом шрапнеле,
Обарају компаније цјеле.
Стоји вијук малене парчади,
Од топова српске брђанчади.
Брзометке српске зацикташе,
А команде српске закликташе,
Поче Швабо да губи морала
Ал' имају љута генерала;
У ватру их натјерао живу,
Те почеше прву офанзиву,
С много крви у првоме чину,
Валовиту прегазише Дрину,
Примише се Мачве и Мишара,
Па се грабе да узму шићара.
Главна сила Церу чувеноме
И од крви Јадру руменоме.
Ал' ту Србим' дође појачање,
Дотле Швабе падоше моралом.
Српска војска с' Степом ђенералом
На врх Цсра проби швапске груди.
ТО говоре и причају људи,
Док се Швабе Босни повратише,
Хиљаде их главом заплатише.
Ту је пало шездесет хиљада,
А и швапска у Босни команда
Признала је педесет хиљада,
Србин доби стотину топова
И педесет машинских пушака,
Сто педесет за џебану кола,
А толико десет пута коња,
И другога свакојаког мала,
Ратне спреме и материјала.
Свуда Срби Швабе помлатише,
Око фоче страшно заплатише,
Од јунака од Црногораца,
А на Гацко од добровољаца;
Гдје шуцкори створише панику
Не пјевају Анђу ни Анику.
Тако исто на тврдом Требињу
Не пјеваше кнеза ни кнегињу.
За Билећу ни говорит нећу
Гдје се Швабе препадоше в'ома
Од Топића дугачкога Тома.
Поћорека забољела глава,
Па не чини збора ни дивана,
Већ у војску попуња оштету,
Да Србима учини освету.
